Category: Moje brljotine

Dobijem ti ja uputnicu za ultrazvuk. Čuj dobijem, zaradim – nakon svetog januara dobijem glavobolju (a nikad me glava ne boli), izmjerim tlak kad ono oba preko 100. Odem kod svoje doktorke, dam malo krvi, vagnu me, kaže ti si debeo. Dobro, to sam znao. Kaže izgleda da ti je i jetra masna (ne bi me čudilo), al da mi budemo sigurni da nije šta drugo, aj ti na ultrazvuk. I tako ja dobijem tu uputnicu.
Naivan, kao i mnoga čeljad koja hoće da isprave krivu Drinu i da doprinesu da ovaj sistem bude bar malo bolji, naručiću se ja gore na Paprikovac. Kontam, bolje nek oni nešto rade, slabe su im plate, a i uslovi za rad. Nazovem klinički centar, tu mi dadnu jedan broj telefona. Nazovem taj broj, javi se teta kaže, eee mi smo u istoj zgradi al nije ovaj broj, zovi ovaj sad… (a nemate centralu???), al dobro, nazovem ja taj treći, opet se javi treća teta, kaže e to je to. Super, reko’ ja bih da se naručim na ultrazvuk. E, to ne može, evo već je 16h, nema sad ovde više nikog, sutra ti nazovi, al prije podne. Nazovem ja sutra, kažem tako, kaže meni četvrta teta ima termin za desetak dana (o, pa izgleda da oni imaju sasvim dovoljno pacijenata???), reko dobro, može tad, kaže ujutro u 8:00, nemoj doručkovati.
Dođe i taj dan, ja ustanem, spremim se, ne doručkujem i zapalim gore. Malo gužva usput, a malo (mnooooogo) i na parkingu, al stignem ja tamo, zakasnim samo 2 minuta. Predam knjižicu i uputnicu, i kaže meni teta 15 maraka košta pregled. Reko dobro, vadim pare, i kontam, a koliko bi tek koštao da mi ne odbija fond svaki mjesec 200-300 maraka od plate? Kaže meni teta, u stvari aj se ti prvo pregledaj pa ćeš onda da platiš (k’o da je znala…), idi gore do kraja hodnika pa lijevo.
Odem ja tamo, ono tu u tom hodniku rentgen, konsultacije za dojku, mamografija i ultrazvuk. Čeka tu masa naroda, al malo bolje pogledam većinom neko doveo ženu, neko majku, pitam jel čeka neko ultrazvuk, ono niko, svi gore na konsultacije i mamografiju. Dobro, pokucam uđem u ultrazvuk, ono nema nikog. Kaže čovjek ispred, maloprije izađe sestra. Sačekam ja još malo, nema nikog, a ja nervozan kad ne doručkujem. Vratim se tamo na recepciju, kažem nema nikoga tamo, odgovara mi teta, eto sad je sestra otišla. Ja opet tamo, stanem malo, još malo, izlazi sestra i kaže sjedi dečko i ode negdje. Ja kontam šta ja čekam ovdje, više me košta ovo vrijeme nego da platim sve što treba u privatnoj klinici, i odlučim, ode ja. Vratim se na recepciju, reko tako, sad je gotovo pola devet, ja da sam znao da je situacija ovakva, ja se gospođo ne bi ni naručivao. Kasnim na posao, treba li da vam šta platim? Kaže ona ne trebaš ništa, samo, jel vam dala sestra vašu knjižicu i uputnicu? Reko’ nije, jel mogu doći po to oko 17h? Kaže ajoj ne može, ček sad ću ja nju zvati. Nazove, čeka, niko se ne javlja, nazove drugi broj, treći, kaže momak mora na posao može li dobiti knjižicu, ova joj odgovara “šta bi mu ja”. Kaže meni ta teta tako je, doktor će doći sigurno do 11, pa ako može da tad dođeš ponovo, biće i knjižica? Hvala vam gospođo doviđenja! Donikad!
Napustio ja i bolnicu, i brdo, i kontam, učini mi žena uslugu. Ovdje, ko ima knjižicu ne može se osjećati bolje. A, ako nije crno, onda je bijelo. Evo ja se već osjećam bolje bez svoje. Sad bar znam na čemu sam, i mogu bar u to da se uzdam.